budim se

otvaram oči

gledam iznad, šire

u stvari ne gledam ni u šta

samo ležim

ko prosuta fleka na bluzi

i bivam u vremenu

okrećem glavu na levu stranu

tamo podna lampa, zid, prašina

nemam kosu ni budućnost

napolju velikani umiru

i sve postaje malo

najmanje moguće

pa ipak

kad se pridignem na laktove

vidim – svetla

žarišta koja vuku k sebi

ali ja se ne dam

jer ono što vidim ne osećam